GNS3

Пре нешто више од годину дана, хвалио сам Dynamips + Dynagen.

Што се тиче рутер емулације, да ли је могуће пожелети (добити) нешто више ?

Јесте, и те како! 

GNS3 је графички интерфејс који омогућава да се топологија буквално нацрта, баш као у Visio, то јест Dia програмима.

Пре дан је изашла нова верзија и то са спрским преводом (скромни допринос моје маленкости).

Љубитељи Циско мрежа, проверите овај незаобилазни софтвер! 

Dynamips + Dynagen

Овај пар прогорама (ГНУ/ГПЛ) је најлепши поклон инжењерима мрежа. Уз њега је могуће емулирати мреже вредне више стотина хиљада евра на нашим малим рачунарима!

Dynamips је хардвер-емулатор Cisco Systems рутера. Софтвер претвара обичан PC у моћни хардвер који данас чини кичму Интернета и свих великих мрежа. Емулатор покрива практично комплетан дијапазон Cisco рутера и покреће све верзије IOS-а. Поред тога што емулирани уређаји могу да трче на више паралелних процеса, исти се процеси могу лако дистрибуирати и на више везаних личних рачунара.

Dynagen омогућава лаку конфигурацију, везивање и покретање рутера. Уз помоћ овог програма, исконструисати и повезати комплексну мрежу постала је дечја игра.

Кликните на сличицу испод за приказ како то изгледа на Линукс платформи.

Dynamips & Dynagen 

Свака част и хвала ауторима Dynamips-а и Dynagen-а. Моје усхићење није спласло после већ дугог коришћења овог феноменалног софтвера.

Пут пакета - силни фрејм хедери

Свака технологија и протокол имају свој хедер. Па како их онда све спакујемо и колики је њихов пут?

Када се подаци "енкапсулирају" у нивоу транспорта, тај датаграм постаје "сегмент". Када сегменту додамо IP хедер, он постаје пакет. Пакету се додају различити хедери за одговарајући линк: Етернет, Серијски (PPP), Frame Relay, Token Ring... 

Следећи дијаграм резимира процес промене хедера у функцији линка.

Дијаграм 2-2 

Хедер нивoа 2 (линк) могу да мењају само рутери, то јест уређаји нивоа 3 (мрежа). Дакле хедер фрејма је увек нови при сваком скоку (прелазу из једне ИП мреже у другу, преко рутера) - за потсетник о функцији рутера прочитајте мој чланак овде.

Шта се то мења?

Из једног boradcast домена у други (промена ИП мреже) увек се мењају MAC адресе у новонасталом фрејму и ако је то потребно, наравно сама форма фрејма (на пр. из Етернета у серијски фрејм за PPP).

У дијграму 2-2, кораци преласка фрејма су следећи:

Ово је логично, али треба подвући да ниједан уређај не дира ИП адресе у хедеру пакета.

Врсте рутирања и протоколи

У почетку, рутери су се ослањали искључиво на статичку конфигурацију администратора. Свака мрежа се уносила ручно и било која промена у тополошкој структури мреже изискивала је накнадне операције од стране администратора. Данас један BGP рутер може имати и преко 100 000 Интернет мрежа (путања) у својој бази.

Више него очигледна потреба да се аутоматизује процес конфигурације рутера уродила је ставарањем немалог броја протокола за динамичко рутирање. Како би исти били јаснији, погледајмо у пар речи статичко рутирање.

Статичко рутирање

Заиста, са данашњим мрежама се не може без динамичких протокола, притом никако не треба потценити статичко рутирање које је још увек присутно и користи се у многе сврхе. Један од примера употребе јесте конфигурација везе која излази из домена наше одговорности. Често је то линија која везује мрежу једне фирме са Интернет провајдером.

На дијаграму 1-1, интерни рутер има три познате мреже статички исконфигурисане, као и руту (рутер) по дифолту за све дестинације (мреже) којима су пакети упућени, а за које он не зна.

Дијаграм 1-1

Дакле, у овом примеру, рутер RTR D би имао у својој табели:

1. Локалну мрежу 1,

2. Локалну мрежу 2,

3. Мрежу преко које је везан за ивични рутер, и

4. Путању по дифолту, чиме ивични рутер RTR GW постаје default gateway предузећа.

Динамичко рутирање

Оног момента када се рутер исконфигурише, протол рутирања аутоматски контролише све информације везане за стање мреже и околне рутере.

Заправо, исти протокол рутурања омогућава скупу рутера да дели међу собом информације о мрежи и да нај тај начин, за администратора транспаренто, сви одржавју стање табеле за рутирање увек у току.

Врсте протокола за рутирање

Постоје две велике врсте протокола за рутирање: Интерни и Екстерни.

Оно што их разликује, јесте поље њихове употребе. Једни се користе унутар “Аутономних Система”, а други између “Аутономних Система”.

Аутономни систем је скуп мрежа под надлежношћу једног административног тела. На пример скуп мрежа једног Интернет сервис провајдера сачињавају један аутономни систем. Велика предузећа, организације или оператори (фиксне и мобилне телефоније) такође имају своје аутономне системе.

На дијаграму 2-1, представљен је један аутономни систем. Један облачић представља скуп мрежних уређаја у чије детаље не улазимо (и не показујемо). 

Дијаграм 2-1 Пример једног аутономног система

На дијаграму 2-2, представљена су поља акције “интерних” IGP (Interior Gateway Protol) и “екстерних” EGP (Exterior Gateway Protocol) протокола рутирања.

IGP – Interior Gateway Protocol

Из последње схеме је јасно је да интерни протоколи заузимају место мањих мрежа. Ови протоколи су такође подељени у подврсте у функцији њихових алгоритама.

• RIP и Cisco IGRP су протоколи вектора дистанце (vector distance)

• OSPF и IS-IS су протоколи стања везе (link state)

• Cisco EIGRP je хибридни протокол (вектор дистанце + стање везе)

EGP – Exterior Gateway Protocol

• BGPv4 je протокол Интернета. Све велике организације које су везане са више линкова за Интернет имају на “ивицама” BGP рутере.

Толико о подели пороткола. Свако питање је добро питање. Уколико их имате, без устручавања молим.

Основи рутирања

У овом тексту, говорим у најкраћим цртама о рутерима и рутирању. Неколико речи и дијаграма о уређају рутер.

Стуб (чвор) носилац Интернета, елемент који спаја IP мреже ( 3. нивоа у OSI моделу), има две основне функције:

• Пронаћи оптималну путању за дати IP пакет

• Комутирати пакет с једног интерфејса на други и отпремити га ка његовој дестинацији

У дијаграму 1-1, приказана је фиктивна мрежа која нам служи као пример. Овде видимо само два крајња уређаја, рачунара који шаљу и примају пакете с информацијама корисника (ниво апликације).

Пакет емитован са уређаја X, упућен је уређају Y. Зауставимо се на рутеру R.

Дијаграм 1-2

IP Пакет у свом зачељу (header) носи адресу пошиљаоца и адресу дестинације, у овом примеру 15.0.0.1 и 160.22.0.1, респективно. Сваки прелаз од мреже до мреже је скок (hop) преко рутера.

Рутер мора пронаћи у својој табели  мрежу дестинације и интерфејс (мрежну карту) на који ће проследити примљени пакет. На табели 2-1 је пример упрошћене табеле за рутирање.