Врсте рутирања и протоколи

У почетку, рутери су се ослањали искључиво на статичку конфигурацију администратора. Свака мрежа се уносила ручно и било која промена у тополошкој структури мреже изискивала је накнадне операције од стране администратора. Данас један BGP рутер може имати и преко 100 000 Интернет мрежа (путања) у својој бази.

Више него очигледна потреба да се аутоматизује процес конфигурације рутера уродила је ставарањем немалог броја протокола за динамичко рутирање. Како би исти били јаснији, погледајмо у пар речи статичко рутирање.

Статичко рутирање

Заиста, са данашњим мрежама се не може без динамичких протокола, притом никако не треба потценити статичко рутирање које је још увек присутно и користи се у многе сврхе. Један од примера употребе јесте конфигурација везе која излази из домена наше одговорности. Често је то линија која везује мрежу једне фирме са Интернет провајдером.

На дијаграму 1-1, интерни рутер има три познате мреже статички исконфигурисане, као и руту (рутер) по дифолту за све дестинације (мреже) којима су пакети упућени, а за које он не зна.

Дијаграм 1-1

Дакле, у овом примеру, рутер RTR D би имао у својој табели:

1. Локалну мрежу 1,

2. Локалну мрежу 2,

3. Мрежу преко које је везан за ивични рутер, и

4. Путању по дифолту, чиме ивични рутер RTR GW постаје default gateway предузећа.

Динамичко рутирање

Оног момента када се рутер исконфигурише, протол рутирања аутоматски контролише све информације везане за стање мреже и околне рутере.

Заправо, исти протокол рутурања омогућава скупу рутера да дели међу собом информације о мрежи и да нај тај начин, за администратора транспаренто, сви одржавју стање табеле за рутирање увек у току.

Врсте протокола за рутирање

Постоје две велике врсте протокола за рутирање: Интерни и Екстерни.

Оно што их разликује, јесте поље њихове употребе. Једни се користе унутар “Аутономних Система”, а други између “Аутономних Система”.

Аутономни систем је скуп мрежа под надлежношћу једног административног тела. На пример скуп мрежа једног Интернет сервис провајдера сачињавају један аутономни систем. Велика предузећа, организације или оператори (фиксне и мобилне телефоније) такође имају своје аутономне системе.

На дијаграму 2-1, представљен је један аутономни систем. Један облачић представља скуп мрежних уређаја у чије детаље не улазимо (и не показујемо). 

Дијаграм 2-1 Пример једног аутономног система

На дијаграму 2-2, представљена су поља акције “интерних” IGP (Interior Gateway Protol) и “екстерних” EGP (Exterior Gateway Protocol) протокола рутирања.

IGP – Interior Gateway Protocol

Из последње схеме је јасно је да интерни протоколи заузимају место мањих мрежа. Ови протоколи су такође подељени у подврсте у функцији њихових алгоритама.

• RIP и Cisco IGRP су протоколи вектора дистанце (vector distance)

• OSPF и IS-IS су протоколи стања везе (link state)

• Cisco EIGRP je хибридни протокол (вектор дистанце + стање везе)

EGP – Exterior Gateway Protocol

• BGPv4 je протокол Интернета. Све велике организације које су везане са више линкова за Интернет имају на “ивицама” BGP рутере.

Толико о подели пороткола. Свако питање је добро питање. Уколико их имате, без устручавања молим.

rutiranje [Одговори]

odlican info!!.... ;)) Znao sam za staticko i dinamicko ... ovo prvo masovno koristim ;) znas vec gde.. ;) A ovo dole je lepo i iscrpno objasnjeno :) fino :) sada mozes da navedes blog kao neki HOWTO ili pomoc ;)))

RE: RUTIRANJE [Одговори]

Hvala lepo, dmc. :)
Samo nisam zasluzio toliki kompliment. :)

Ovo jr vrh Ajsberga (spakovan u bocicu za otrov) ;). Kad bi samo znao koliko toga jos ima...

Iskreno, hteo sam takodje da vidim da li bih mogao jasno da rezimiram na nasem jeziku ono sto sam predavao na dva strana do 2005.