Врсте рутирања и протоколи

У почетку, рутери су се ослањали искључиво на статичку конфигурацију администратора. Свака мрежа се уносила ручно и било која промена у тополошкој структури мреже изискивала је накнадне операције од стране администратора. Данас један BGP рутер може имати и преко 100 000 Интернет мрежа (путања) у својој бази.


Више него очигледна потреба да се аутоматизује процес конфигурације рутера уродила је ставарањем немалог броја протокола за динамичко рутирање. Како би исти били јаснији, погледајмо у пар речи статичко рутирање.


Статичко рутирање


Заиста, са данашњим мрежама се не може без динамичких протокола, притом никако не треба потценити статичко рутирање које је још увек присутно и користи се у многе сврхе. Један од примера употребе јесте конфигурација везе која излази из домена наше одговорности. Често је то линија која везује мрежу једне фирме са Интернет провајдером.


На дијаграму 1-1, интерни рутер има три познате мреже статички исконфигурисане, као и руту (рутер) по дифолту за све дестинације (мреже) којима су пакети упућени, а за које он не зна.

 

 

 

Дијаграм 1-1


Дакле, у овом примеру, рутер RTR D би имао у својој табели:

  1. Локалну мрежу 1,

  2. Локалну мрежу 2,

  3. Мрежу преко које је везан за ивични рутер, и

  4. Путању по дифолту, чиме ивични рутер RTR GW постаје default gateway предузећа.


Динамичко рутирање


Оног момента када се рутер исконфигурише, протол рутирања аутоматски контролише све информације везане за стање мреже и околне рутере.


Заправо, исти протокол рутурања омогућава скупу рутера да дели међу собом информације о мрежи и да нај тај начин, за администратора транспаренто, сви одржавју стање табеле за рутирање увек у току.


Врсте протокола за рутирање


Постоје две велике врсте протокола за рутирање: Интерни и Екстерни.


Оно што их разликује, јесте поље њихове употребе. Једни се користе унутар “Аутономних Система”, а други између “Аутономних Система”.


Аутономни систем је скуп мрежа под надлежношћу једног административног тела. На пример скуп мрежа једног Интернет сервис провајдера сачињавају један аутономни систем. Велика предузећа, организације или оператори (фиксне и мобилне телефоније) такође имају своје аутономне системе.


На дијаграму 2-1, представљен је један аутономни систем. Један облачић представља скуп мрежних уређаја у чије детаље не улазимо (и не показујемо). 


 


 

Дијаграм 2-1 Пример једног аутономног система


На дијаграму 2-2, представљена су поља акције “интерних” IGP (Interior Gateway Protol) и “екстерних” EGP (Exterior Gateway Protocol) протокола рутирања.

 

 

Дијаграм 2-2 

 


IGP – Interior Gateway Protocol


Из последње схеме је јасно је да интерни протоколи заузимају место мањих мрежа. Ови протоколи су такође подељени у подврсте у функцији њихових алгоритама.


  • RIP и Cisco IGRP су протоколи вектора дистанце (vector distance)

  • OSPF и IS-IS су протоколи стања везе (link state)

  • Cisco EIGRP je хибридни протокол (вектор дистанце + стање везе)


EGP – Exterior Gateway Protocol


  • BGPv4 je протокол Интернета. Све велике организације које су везане са више линкова за Интернет имају на “ивицама” BGP рутере.

 

Толико о подели пороткола. Свако питање је добро питање. Уколико их имате, без устручавања молим. Osmeh

Основи рутирања

У овом тексту, говорим у најкраћим цртама о рутерима и рутирању. Неколико речи и дијаграма о уређају рутер.


Стуб (чвор) носилац Интернета, елемент који спаја IP мреже ( 3. нивоа у OSI моделу), има две основне функције:

  • Пронаћи оптималну путању за дати IP пакет

  • Комутирати пакет с једног интерфејса на други и отпремити га ка његовој дестинацији


У дијаграму 1-1, приказана је фиктивна мрежа која нам служи као пример. Овде видимо само два крајња уређаја, рачунара који шаљу и примају пакете с информацијама корисника (ниво апликације).

 

 

Дијаграм 1-1

 

Пакет емитован са уређаја X, упућен је уређају Y. Зауставимо се на рутеру R.

 

 

Дијаграм 1-2


IP Пакет у свом зачељу (header) носи адресу пошиљаоца и адресу дестинације, у овом примеру 15.0.0.1 и 160.22.0.1, респективно. Сваки прелаз од мреже до мреже је скок (hop) преко рутера.

Рутер мора пронаћи у својој табели  мрежу дестинације и интерфејс (мрежну карту) на који ће проследити примљени пакет. На табели 2-1 је пример упрошћене табеле за рутирање.

  
Мрежа Интерфејс
150.60.40.0 Serial S0
180.40.20.0 Serial S1
152.33.0.0 Serial S2
16.0.0.0 Serial S2
15.0.0.0 Serial S2
160.22.0.0 Serial S3
160.44.0.0 Serial S3
                Табела 2-1 
 
Мрежа којој дестинација припада је 160.22.0.0. У табели за рутирање ова мрежа је асоцирана са интерфејсом Serial S3. Први корак рутирања је завршен!
 
У другом кораку рутер прави нови "кадар" (data link frame) са новом  MAC адреса дестинације (MAC мрежне карте рутера М са заједничког сегмента). Овако упакован пакет је потом послат физички на линију (преко интерфејса Serial S3). То је други и последњи корак рутирања пакета.
 
У следећем чланку, више о типовима рутирања и о протоколима рутирања. 

Пингвин у земљи великих мрежа

Када се помену озбиљне мреже, мисли се на Cisco Systems, Juniper, Nortel...

Наведене фирме имају велики број својих уређаја уско специјализованих за мреже. Сваки од уређаја има свој оперативни систем, попут Cisco IOS-a или JUNOS-a. 

Истина је да поменути лидери нису без разлога најбољи у ономе што производе и Cisco с правом каже да нема пакета који путује по Интернету, а да није прошао кроз Cisco уређај. Велики број стандарда и протокола у светској мрежи долази управо из креативног рада инжењера ове куће.

Нажалост, све софтверске имплементације наведених фирми је у затвореној, неслободној форми.

Што се рутирања тиче, слободан софтвер, на срећу, има свог тркача! Ради се о пакету демона (процес сервера) који су уједињени под именом quagga-0.98.6 и трчe на БСД и Линукс платформама.  

Oвај пројекат је незванични наставак познатког zebra пакета, који је стао у еволуцији пре пар година. Главни програмер, тј. шеф пројекта је Куниширо Ишигуро.

Уједињени су сви најбитнији протоколи за динамичко рутирање, отвореног стандарда:

 

  • RIP (верзије 1 и 2)
  • OSPF (вер. 3)
  • IS-IS
  • BGP (вер.4)

 

Сви протоколи подржавају IPv6, или имају верзију која има ту подршку (RIPng).

Кроз следеће текстове поделићу са вама моје утиске и оцене из коришћења и поређења слободног софтвера са решењнима "Великих".